Navigation

• •

Istorijat Linuxa, kao verzije Unixa, počinje prirodno sa Unixom. Priča počinje kasnih šezdesetih, kada se pojavilo jedno združeno nastojanje da se razviju nove tehnike operativnih sistema. Konzorcijum istraživa?a iz General Electrica, AT & T Bell laboratorija i MIT-a (Massachusetts Institute of Technology) je 1968. godine sproveo poseban istraživa?ki projekt u vezi sa operativnim sistemima nazvan MULTICS (Multiplied Information and Computing Service). MULTICSje obuhvatio mnoge nove koncepte u vezi sa istovremenim izvršavanjem više zadataka, upravljanjem datotekama i interakcijom sa korisnikom.

Unix
Ken Thompson, Dennis Ritchie i istraživači iz AT&TBelllaboratorija razvili su operativni sistem Unix 1969. godine, uključivši mnoge mogućnosti istraživačkog projekta MULTICS. Sistem su oblikovali za potrebe istraživačkog okruženja, projektujući ga tako da se izvršava na mini-računarima. Od svog početka, Unix je bio priuštiv i efikasan višekorisnički operativni sistem koji je u stanju da obavlja više zadataka istovremeno.

Unix sistem postao je popularan u Bell laboratorijama budući da je sve više i više istraživača počinjalo da ga koristi. Dennis Ritchie je sarađivao sa Kenom Thompsonom 1973. godine, ponovo napisao programski kod sistema Unix u programskom jeziku C. Unix je postepeno rastao, od projekta koji je oblikovala jedna osoba do standardnog softverskog proizvoda koji distribuiraju mnogi prodavci, kao što su NovelI i IBM. U početku, Unix je smatran za istraživački projekt. Prve verzije Unixa distribuirane su besplatno katedrama za računarstvo mnogih poznatih univerziteta. Tokom sedamdesetih, Bell laboratorije počele su da izdaju zvanične verzije Unixa i da izdaju dozvole za sisteme različitim korisnicima. Jedan od ovih korisnika bila je katedra Computer Science kalifornijskog univerziteta Berkeley. Na Berkeleyu su sistemu dodane mnoge nove mogućnosti koje su kasnije postale standardne. Berkeley je 1975. godine izdao sopstvenu verziju Unixa, poznatu pod imenom Berkeley Software Distribution (BSD). Ova BSD verzija Unixa postala je glavni takmac verziji AT&TBelllaboratorija. U AT&T-u razvili su nekoliko istraživačkih verzija Unixa, a 1983. godine je AT & T izdao prvu komercijalnu verziju, nazvanu System 3. Za njom je kasnije sledio System V, verzija koja je postala podržani komercijalni softverski proizvod.

U isto vreme, BSD verzija Unixa razvijala se kroz nekoliko izdanja. Kasnih sedamdesetih, BSD Unix je postao osnova istraživačkog projekta koji je sprovela vladina agencija DARPA (Department of Defense s Advanced Research Projects Agency). Rezultat je bio taj da je 1983. godine Berkeley izdao moćnu verziju Unixa nazvanu BSD izdanje 4.2. Ovo izdanje se odlikovalo sofisticiranim upravljanjem datotekama kao i mogućnostima umrežavanja zasnovanim na Internet mrežnim protokolima - istim protokolima koji se sada koriste za Internet. BSD izdanje 4.2 bilo je široko distribuirano i usvojili su ga mnogi proizvođači, kao što je Sun Microsystems.

Sredinom osamdesetih izdvojila su se dva konkurentska standarda, jedan zasnovan na AT&Tverziji Unixa i drugi zasnovan na BSD verziji. AT&T-ove laboratorije Unix System Laboratories razvile su System V izdanje 4. Nekoliko drugih kompanija, poput IBM-a i Hewlett-Packarda, osnovale su organizaciju Open Software Foundation (OSF) kako bi razvile sopstvenu standardu verziju Unixa. Onda su postojale dve komercijalne standardne verzije - OSF verzija i System V izdanje 4.

Linux
Prvobitno projektovan specijalno za personalne računare zasnovane na Intelu, Linux je nastao kao lični projekt studenta računarstva pod imenom Linus Torvalds na helsinškom univerzitetu. U to vreme, studenti su upotrebljavali program pod imenom Minix, koji je sadržao različite mogućnosti Unixa. Minix je napravio profesor Andrew Tanenbaum i bio je široko distribuiran preko Interneta studentima širom sveta. Linusova namera bila je da se napravi efikasna PC verzija Unixa za korisnike Minixa. Ta verzija nazvana je Linux, a 1991. je Linus objavio verziju 0.11. Linux je široko distribuiran preko Interneta i sledećih godina su ga drugi programeri prečišćavali i dodavali mu delove, uključujući većinu aplikacija i mogućnosti koje danas nalazimo u standardnim Unix sistemima. Svi glavni moduli za upravljanje prozorima uneseni su u Linux. Linux ima sve alatke za umrežavanje, kao što su podrška za FrP transfer datoteka, veb pretraživači i ceo spektar mrežnih servisa, kao što su e-pošta, servis imena domena (DNS) i dinamička konfiguracija matičnog servera, uz FrP i veb servere i servere za štampanje. On takođe poseduje potpun skup uslužnih modula za razvoj programa, kao što su C++ kompajieri i moduli za pronalaženje grešaka. I uza sve svoje mogućnosti, operativni sistem Linux ostaje mali, stabilan i brz. U svom najjednostavnijem formatu, Linux se efektivno može izvršavati na samo 2 MB memorije.

Iako se Linux razvio u slobodnom i otvorenom okruženju Interneta, on podleže zvaničnim Unix ovim standardima. Usled umnožavanja verzija Unixa u prošlim decenijama, IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) je razvio nezavisan Unix standard prihvaćen od ANSI-ja (American National Standards Institute). Ovaj novi Unix sa ANSI standardom nazvan je Portable Operating System Interface for Computer Environments (POSIX). Standard definiše kako sistem zasnovan na Unixu treba da funkcioniše, određujući detalje poput sistemskih poziva i interfejsa. POSIX definiše univerzalni standard koji sve verzije Unixa moraju slediti. Najpopularnije verzije Unixa sada podležu POSIX-u. Linux je od početka razvijan u skladu sa POSIX standardom. Linux takođe podleže Linux FHS (file system hierarchy standard) standardu, koji određuje mesto datoteka i direktorijuma u Linuxovoj strukturi datoteka.